Хришћанин је човек царског и свештеног порекла који живи на литургијски начин, па отуда његово дело или подвиг има карактер литургичке свечаности. Конкретан пример иконописца и његовог свештеног дела - иконе, у вези са хришћанином, захтева следећа запажања.
У староруској поучној литератури свештеник и иконописац се пореде. Као што свештеник богонадахнутим речима и радњама, а Дух Свети енергијама, истовремено чине да се хлеб и вино претворе у Тело и Крв Христову, тако и иконописац бојама и благодаћу Духа Светога замишља, види, твори и оживљује тело. Зато се и свештенику и иконописцу постављају исти захтеви: водити чист живот, бити муж једне жене… Икону не слика иконописац сам, него се тај процес одвија кроза њ. Свештеник и иконописац се појављују у улози благовесника и сарадника божанске, нестворене благодати. Икона се, опет, попут Светог Причешћа јавља сведочанством Божијег оваплоћења. Она сведочи и о плодовима тог оваплоћења: о светитељима или прображеним, или обоженим, људима, то јест о живим иконама живога Богочовека. Најзад, у икони и преко ње остварује се наша молитвена веза с њима: с изображеним Ликом Оваплоћенога Логоса Божијег и обоженим људима - човечанством светитеља, а све у циљу нашег доспећа у њихово стање и у кинонију с њима: “Из неблагочешћа у благочешће прешавши, и светлошћу знања просветливши се, псаламски и рукама запљескајмо, благодарно Богу хвалу приносећи: и на зидовима, и на даскама и на свештеним сасудима изображеној свештеној Христовој икони, и Свепречисте, и свих светих долично поклонимо се, одбацујући безбожну злочестивих веру (наиме, част Лика - иконе, као што говори Василије, прелази на Прволик)”, молећи се Христу Богу нашем, заступништвом Пречисте Његове Матере и свих светих, да би нам даровао велику милост (Служба Недеље православља - Посни триод).
Тачка сагледања, односно позиција зографа, свештеника, монаха, уопште хришћанина јесте њихова унутрашња позиција. Они не сликају, не запажају и не оприсутњују одломак нествореног света тајне, па зато и нису само његови једнострани посматрачи са стране и споља. Они га сликају, актуализују и доживљавају саобразно, сами се при том налазећи унутар нествореног света тајне. Будући реално присутни у њему, они нису приморани да га замишљају: отуда га они као његови активни причесници и истовремено носиоци, свестрано приказују и пројављују.
Ако је реч о иконописцу, понављамо - он даје ликове и предмете као целовите, а не онако како би му се они причињавали с неке непомичне тачке централне или нормалне или линеарне преспективе. Поводом формуле Светог Дионисија Ареопагита да “пројављење ствари ваистину представљају иконе невидљивих ствари”, Аверинцев је изрекао суд да је Византија управо на том темељу изградила своју теорију иконе - одраза, који је удаљен од свог пралика неком значајном разликом, али који енергијама самога пралика дозвољава да у њему, у одразу, и преко њега, оне, енергије, буду реално присутне; то јесте, да изображени лик стварно представља будући портрет, како је отац Стаматис Склирис назвао икону.
Изучавање језика иконе повезано је с дешифровањем језика сликарских поступака, а обоје с нашим спасењем, односно нашим богословствовањем. Семантичку или језичку суштину иконе најјасније су увиђали црквени Оци. Иконописац је од старине упоређиван с језикозналцем, а иконе с писменим или усменим текстовима. Тако је Свети Нил Синајски (В век) писао да се иконе налазе у храмовима “ради проучавања у вери оних који не знају и не могу читати Свето Писмо”. Будући да икона за неписмене има исту улогу као књига за писмене, још на почетку се поставило питање иконе, питање језика визуелних знакова и, истовремено, питање паралелизма визуелног казивања и језичког текста. Подсетимо се чињенице да у Старом Завету човек може чути Бога, а у Новом Завету он Га може и гледати. Та околност у начелу оправдава појаву иконе.
Текст иконе је канонизован и без ичег случајног у себи. Као што се преписивач Светог Писма стара да препише текст, сваки пут изнова уносећи у њега извесне језичке новине, али при том не дирајући у његов садржај, тако се и иконописац одности према икони: икона с истим сижеом представља препис једних те истих текстова, који се међутим, само језик мења. Ако погледамо речник иконописца, наићићемо на, у суштини, предањско-аскетска прозрења и открића православно иконографије: да је процес сликања иконе симболичан процес раскривања слике. Зограф слика Доличник или раскрива долично, а при том употребљена боја назива се раскришка (раскривач).Дотична слика као да се унапред помаља на површини иконе. То, у ствари, значи да је иконописац открива, а не да је ствара. Свештеномученик отац Павле Флоренски каже да “уметник не саздаје лик тако што га износи из себе, него само скида велове узорно, с већ постојећег лика: он не набацује боје на платно, него, рецимо, рашчишћава стране његових наслага или записе духовне реалности”.
Другим речима, покајање једног хришћанина и његово стваралаштво се поистовећују, на тај начин они постају јединствено дело Духа Светога. Када је о хришћанима реч, хришћанин светотајинским животом постаје жива икона, а његово стваралачко дело - иконопис, постаје одсјај његовог личног обожења, односно одсјај у њему живућег Христа - одсјај Христа Богочовека у коме обитава сва пуноћа божанске славе. То је био и остао пут и начин сликања иконе; иконе Христове која треба телесно да одсликава пуноћу божанске славе (патријарх Павле).
Од наших драгоцених иконописаца ми очекујемо да они убудуће заиста раскивају ове записе духовне реалности, и да нас онда својим иконама поучавају и подсећају на “наш живот у Христу, заједно са свима светима” (Еф. 3, 14:19), а тиме и нашу будућу славу у Христу, заједно са свима прослављенима.
ЦРКВА: ШКОЛА ЛИКА И ПОДОБИЈА
Више и боље него осталима хришћанину су познате дубине ума и срца човечијега. Наилазећи се сав у саставу тога двога, он своје срце осећа као прекрупу из које одзвањају замаси ума као крупе којом он мрви помисли. Хришћанин, опет, јесте истовремено врста ковача и растопа; пре него што се растоп стине, ковач га искива у целину. Зато је хришћанин у сталној трци с временом, не би ли стигао да помоћу благодатног огња, благодатне росе или благодатне светлости уобличи себе, растопину, у једну умносрдачну целину. Том и таквом уметношћу савесни хришћанин искупљује своје време, то јест ствара уметничко дело од самог себе и самим собом, дело изградно по карактеру. Предајући Духу Светом себе огвоздалог страшном неосетљивошћу, хришћанин ствара услове за истинско прелажење у христољепије. Ми знамо да за христолепотом чезну сви, макар у украшавању себе били неуспешни, то јест неистинито лепи. Наиме, и демони посежу за својом негдашњом лепотом, међутим, сада само с циљем да помоћу обманљиве лепоте унаказе Божије све и све. Ми међутим, говоримо о хришћанину који иште Божију благодат да би, у сарадњи с Духом Светим Ураситељем, намалао себе христоликошћу и узвео се до савршене љубави.
О свему томе овако је говрио божанствени Дијадох, епископ фотички:
“Света благодат нам кроз крштење дарује два добра, од којих једно бескрајно надилази друго. Прво добро дарује нам одмах, јер нас обнавља у самој води и спира сву нашу нечистоту граха, просветљујући све црте душе које сачињавају оно - по образу. Друго пак добро крштење нам не саопштава ођеданпут, него чека да с нама постигне оно - по подобију. Када, дакле, ум почне духовно снажно да осећа или окуша благодат Свестога Духа, тада треба разумети да она, благодат, почиње, такорећи, да живописе подобије на лику. Јер, као што живописци најпре помоћу боје скицирају облик човека, по потом, додајући боју за бојом, изображавају изглед прототипа до самих његових власи, тако и благодат Божија кроз крштење најпре доводи лик у оно стање у коме се он налазио приликом стварања човека. Када, дакле, благодат спази да ми од свег срца желимо красоту подобија, и док при том наги и спокојни стојимо у њеној радионици, она боји врлину врлином и преводи изглед душе из славе у славу, изображавајући тако у њој карактер подобија. И мада нас чуло обавестава да се у нама образује подобије - ми смо га већ појмили из тајне просвећење*. Ум стиче све врлине кроз осећање равномерног усавршавања и необјашњивог склада. Па ипак, он не може стећи духовну љуба уколико није потпуно просветљен Светим Духом. Ако пак божанска светлост уму још није открила све оно што сачињава подобије, макар имао све остале добродетељи, он ће ипак остати непричастан савршеној љубави, а стећи ће подобије и божанску љубав само онда када се буде уподобио божанској врлини (под уподобљењем Богу подразумевам пак оно што је и колико је човеку могуће постићи помоћу Божијом). Као што се у живопису лику додаје она боја која преовлађује над свим осталим бојама да би истакла његову сличност са прототипом све до самог његовог осмеха, тако бива и код оних које божанска благодат живопише у Божије подобије; тада се љубављу допуњује просвећење и тада се тиме показује да је лик добио красоту пуноће подобија. Осим љубави, ниједна врлина не може души донети бестрашће. Дакле, љубав је пуноћа закона (Рим. 13, 10). И тако, мада се нас унутрашњи човек обнавља из дана у дан хранећи се љубављу, он ће се ипак потпуно обновити само када буде достигао њену пуноћу.”
(Од иконе к подобију, 89, Стотину “Гностичких глава” Светог Дијадоха Фотичког, ИИ издање, Солун 1990, 201-202)
Perović David
Bogoslovlje 59:1-21-2, 7-10,
Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu, 1/2001
|
